– Самојлов је могао да избегне заробљавање код Сребренице 1941, где му је као рођеном Русу нуђено да не проводи заробљеничке дане са Србима који су увредили Трећи рајх и са њиме заратили. Он није пристао да напусти ратне другове, чак ни да оде у официрски логор.

Из солидарности с обичним српским војницима скинуо је официрске еполете и определио се за њихову суморну и неизвесну будућност – каже протојереј ставрофор Драган Павловић, старешина београдске Цркве рођења Светог Јована Крститеља, где се налази иконостас који је Самојлов направио у делу Сталаг 9-Ц, злогласног концентрационог логора „Бухенвалд“.

Саговорник „Новости“ наглашава да у години у којој свет обележава завршетак Другог светског рата што више људи треба да дође и види јединствени споменик српског духа и културе настао међу бодљикавим жицама.

– Иконостас за заробљеничку капелу настао је у најтежим условима из несаломивог духа Самојлова који је желео да покаже какву културу имају Срби – истиче протојереј Павловић.

– Српски војници су истрајно и непоколебљиво као ранохришћански мученици у нацистичком логору голим рукама вадили старе железничке прагове и носили их професору Самојлову да прави иконостас. Они су своја следовања трампили за боје, а резбарски алат су правили од старих коњских потковица и металних отпадака.

Професор Григорије Самојлов рођен је 1904. у Таганрогу на Азовском мору, а крајем руског грађанског рата с оцем је последњим бродом са Крима 1921. кренуо ка Србији. Као припадник Кадетског пука матурирао је у војној гимназији у Билећи, а затим је уписао студије архитектуре на Техничком факултету у Београду. Раскошан таленат учинио је да брзо постане тражен архитекта и доцент професора Александра Дерока. Чим је проглашена мобилизација обукао је униформу, а са јединицом је остао одсечен код Сребренице, у непријатељаком окружењу локалног становништва. Српске војнике су убијали и насеља пустошили муслимани у усташким јединицама. Самојлов је успео је да одржи јединицу до доласка Немаца, који су после предаје нагласили да у заробљеништво иду само Срби и да су сви остали слободни.

– Самојлов је са својим војницима отишао у логор „Бад Сулци“, где су обављали најтеже послове – каже др Милан Просен, историчар уметности, захваљујући чијим истраживањима је сачувана успомена на Самојлова. – Доживео је несрећу, шина му је пала на ногу и сломила је. После тога је упућен у логор „Сталаг 9-Ц“ где је направио иконостас.

Др Просен је открио Самојловљеве забелешке из 1943. кад је логор посетио СС генерал Граф.

– Он је претходно обишао француски и белгијски део логора, где је видео њихове капеле, примитивно рађене од картона и различитих јефтиних материјала, закуцаних на нерендисане чамове летве. Не нашавши код нас капелу, он је упитао логорског официра: „А где је српска капела?“ Капетан Леман, који је имао лоше искуство са српском војском на Солунском фронту, презриво је одговорио да смо ми Срби Цигани и да немамо своју културу. Стајао сам близу њих, добро сам чуо, и то ме је страшно увредило. Решио сам да им докажем супротно и да израдим најлепшу капелу, са правим иконостасом у српсковизантијском стилу – забележио је Самојлов.

Професор је преузео команду и са својим војницима започео необичну битку за српску част. Логораши су се чудили Србима који су почели да купују на црном логорашком тржишту старе потковице и други челични отпад, као и све могуће комаде папира и боје. Немци су се чудили зашто Срби траже старе железничке прагове које су и нацисти одбацили као шкарт. За то време Самојлов је неуморно цртао скице иконостаса и икона на сваком комадићу папира до кога је дошао, а од белгијских заробљеника је куповао сликарски материјал плаћајући га следовањима.

Онда је почео примитивним алатом да резбари и из тврдих железничких прагова почели да се указују таковски крстови, грифони налик онима из Студенице, крилати серафими. На икони се појавио и арханђео с истуреним штитом, који се ватреним мачем спрема да узврати ударац.

– Архангел Михаило на северним дверима је у ратничком ставу далеко од мирноће византијског лица и наглашене продуховљености средњовековља – каже протојереј Павловић. -Више је представљен као борац за правду и осветник.

Пред прксоним порукама са српског иконостаса занемели су и логораши и Немци. Ипак, они нису уништили иконостас који је дочекао у српској бараци-цркви 11. април 1945, кад су трупе 83. пешадијске дивизије Армије САД ушле у у логор „Бухенвалд“ и затекле 21.000 изгладнелих логораша.

Није забележено како је иконостас враћен у Србију, али је практично једина могућност за то била да га српски војници раставе, донесу са собом кроз гужву возова који су логораше враћали у отаџбину. Иконостас је однет у Патријаршију СПЦ, а затим у капелу Учитељске школе краљице Наталије у Београду, одакле су га нове власти убрзо избациле. Неко време стајао је и у Цркви Светог Марка, одакле су га комунистички комесари протерали јер им је изгледао сувише пркосно и бунтовно.

Враћен је у Патријаршију где га је чувао протојереј Радослав Грујић, професор универзитета и творац Музеја СПЦ. Самојловљев иконостас је од 1953. постављен у најнеобичнијој цркви у Београду, парохијском Храму Светог Јована на Централном гробљу. Он је магнетски привлачио вернике који су учинили да овај храм данас буде један од најлепших и најпосећенијих у престоници.

Све што видите у цркви дословно су даровали наши верници – од живописа витража, до часне трпезе која је стигла из Русије. Ипак, највећа драгоценост је иконостас професора Самојлова који изражава историјски тренутак у коме је настао, али и више од тога. На њему је Спаситељ приказан са рукама које су покидале конопац који симболизује „окове, везе и ропство Срба и свих православних хришћана“. Неки историчари уметности кажу да је иконостас нема већу уметничку вредност, осим порекла и услова у којима је настао. А зар има ишта вредније од сведочанства о снази коју је нашим заробљеним војницима дала вера у Бога и добро позната карактерна особина Срба – инат, који су у логору задивили и Немце и остале народе – закључује прота Павловић.

СВЕТИЊА НИ ИЗ ЧЕГА

Пошто после рата комунистичке власти нису дозвољавале да се гради храм у крају око Централног гробља, који се интензивно урбанизовао, патријарх Герман наложио је свештенству да као у ранохришћанским временима богомољу заснује међу гробовима.

– Архитектонска историја Цркве Светог Јована у којој се налази иконостас професора Самојлова, јединствен у свету, почела је из мртвачнице. Баш због тога на примеру овог парохијског храма осећа се животворност речи нашег Господа да ће сазидати цркву своју и да је ни врата пакла неће надвладати. Од просторијице из 1948. намењене православнима за испраћање на онај свет до данас је читава зграда, иако није била првобитно сазидана с култном наменом, постала права и достојна богомоља – испричао нам је прота Павловић.

Извор