Храм посвећен рођењу Светог Јована Крститеља у Београдском насељу Вождовац, на Централном гробљу.
Први подаци који нам говоре о постојању богомоље на овом месту везани су за 1948. годину, од када функционише капелица посвећена Светом Јовану Крститељу, која је била смештена у једној соби гробљанске зграде за сахрањивање.

Потреба за изградњом цркве у овом крају јавила се услед ширења града и преношења великог броја сахрана са претрпаног Новог на Централно гробље. Услови за реализацију овог плана су се полако остваривали заузимањем Његове Светости Патријарха Германа, чијом је заслугом 1968. године цела гробљанска зграда прешла у власништво Српске Православне Цркве, пошто је СО града Београда изградила нове капеле за сахрањивање. У периоду од три године, тадашњи старешина протојереј Гвозден Видојевић почео је адаптацију ових просторија, да би се на крају изградњом звоника добила лепа и функционална парохијска и гробљанска црква. Радови су обухватали и проширење трема цркве, изградњу канцеларија за потребе свештенства, продавнице свећа и посебно пространог предворја за паљење свећа. Завршену цркву је о храмовној слави 7. јула 1971. године осветио Епископ марчански Данило у присуству Патријарха Германа.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА

Важност ове светиње у којој се непрестано узносе молитве за спасење свих упокојених, на особит начин је истакао велики беседник цркве, Епископ Хризостом (Војиновић) у својој беседи приликом освећења капеле, следећим речима: „Када је у старо време цар Соломон био сазидао храм у Јерусалиму, он је пао на колена, подигао руке своје небу и рекао: „Господе Боже, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај храм који Ти сазидах. Али нека буду, Господе, очи Твоје отворене над храмом овим дању и ноћу . Чуј молбе народа свог који ће се молити на овом месту; чуј и смилуј се! Долазиће овамо у црно завијене жене и палиће свеће за душе оних чија тела леже око ове капеле и кроз сузе ће се молити да им олакшаш бол и да их утешиш.

А Ти, Господе, чуј и смилуј се! Подигни веру, ублажи тугу, окупај у сузама уцвељену душу, олакшај бол и дај да ожалошћени изађе из ове црквице утешен, и охрабрен, и умирен. Свратиће можда у ову капелу неки невољник и бедник који се није умео међу људима снаћи, кога су сви одбацили и коме је живот постао горак и тежак. Доћи ће овамо и потужиће Ти се. А Ти, који једини сваког разумеш и жалиш и волиш; чуј и смилуј се! Избави невољнога и управи га на прави пут. Свратиће у ову капелицу и људи који су посрнули, који су у животу гомилали безакоње на безакоње и грех на грех и очајно заплели себе. Доћи ће овамо и потужиће се да не могу више да живе животом којим су живели и молиће се за помоћ да се извуку из блата у које су запали. А Ти, Господе, чуј и смилуј се! Прихвати их, разреши, очисти, упути. Доћи ће овамо и понеко ко иде правим путем, који чини добро, а узвраћа му се злом, који чини правду, а узвраћа му се неправдом, који се труди да никоме не учини ништа нажао, а коме ипак људи загорчавају живот и не дају му мира и покоја. Доћи ће збуњен и молиће се за помоћ и охрабрење. А Ти, Господе, чуј и смилуј се! Дај снаге праведнику да издржи на своме путу и да не клоне духом, него да ти даље високо држи заставу добра и правде у овом свету зла и неправде. Понеко од нас допратиће можда овамо хладно тело некога од својих кога је више од свега волео. Сломљен од туге стајаће крај ковчега и немо ће се молити за спас душе умрлог и за умирање свог рањеног срца. А Ти, Господе, чуј и смилуј се! Ојачај још већма љубав живих према умрлима и дај да бол очисти душу и оплемени срце. Једног дана донеће можда овамо у мртвачком сандуку и некога од нас који данас присуствујемо освећењу ове капеле. Ко зна да ли ће се тада наћи неко око које ће заплакати за нама, ко зна да ли ће се чија молитва – сем свештеникове – подићи тада за нас. Зато се још сада молимо: Кад нам смрт буде закуцала на врата, дај Господе да је мирно примимо и кад ступимо на праг вечности дај да нам руке буду чисте од греха и душа пуна љубави и мира. Те да Те и ми заједно са свима светима и са анђелима Твојим достојно славимо – Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и кроз сву вечност- Амин.

ИКОНОСТАС

Првобитни иконостас, који је после ове цркве био једно време и у цркви Св. Марка, замењен је новим, изузетно значајним иконостасом који је израдио архитекта, сликар и универзитетски професор Григорије Самојлов. Израдио га је у немачком заробљеништву, у логору Бадсулзи, за капелу српских заробљеника. По ослобођењу је донет у Београд и постављен у капелу Учитељске школе „Краљице Наталије“ у Београду, након чега је убрзо пресељен у цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу.

Специфичност овог иконостаса огледа се у томе што одражава стање у коме се српски народ налазио током Другог светског рата. Спаситељева икона на којој су му руке свезане конопцем одражава ропство Срба као и осталих православних народа, а на јужним дверима испод одежде Светог архиђакона Стефана, уочавамо оковратник српске војничке униформе. Целокупан алат којим је иконостас израђен у дуборезу направљен је од челичних отпадака и коњских потковица, а дрвена конструкција и подлога за иконе израђена је од храстових железничких прагова, нађених поред железничког колосека. Григорије Самојлов је овим својим делом желео да покаже Немцима културно богатство народа који су поробили. Иконостас је под заштитом УНЕСКО-а. Стручну обнову и конзервацију овог иконостаса патријарх Герман је поверио искусном академском сликару, протођакону Марку Илићу 1976. године.

Свештенство ове цркве је активно на мисионарском плану још од 1967. године када је при храму основано Верско добротворно старатељство, које за циљ има побуђивање народа на ревносније посете богослужењима, вршење обреда, организовање предавања, поклоничких путовања која су и данас изузетно посећена. Иначе, црквене власти су увиделе потребу за оснивањем посебних органа међу члановима црквених општина још 1932. године када је Верско добротворно старатељство и основано у циљу очувања чисте вере, ревноснијег похађања богослужења, указивања помоћи ближњима и афирмацији свих осталих хришћанских врлина. Формиране су и разне секције – харитативна, општа, правна, секција занатлија која је нудила стручну помоћ цркви и верницима, просветна и омладинска.